O tome da nije svaka laž jednostranog karaktera

 Proizvod gvožđa i kamena je vatra. Proizvod mnogogovorljivosti i šale je laž.
Laž je iščeznuće ljubavi. Krivokletstvo je poricanje Boga.
Nijedan pametan čovek ne bi trebalo da misli da je laž mali greh, jer nema greha protiv koga bi Presveti Duh izrekao tako strašnu presudu kao protiv laži. Ako će Bog pogubiti sve koji govore laž, kao što David kaže (Ps.5,7), šta tek zaslužuju oni koji laž spajaju sa zakletvom.
Viđao sam ljude koji se hvale svojom lažju, i koji duhovitošću i šupljim frazama izazivaju smeh, te kod slušalaca žalosno iskorenjuju plač.
Kada nas vide kako u samom početku pokušavamo da slušanje nepristojnih priča opasnog predavača izbegnemo kao kužnu bolest, demoni pokušavaju da nas obmanu pomoću dve pomisli: “Nemoj da vređaš pripovedača”, šapću nam, ili: “Nemoj se prikazivati pobožniji od ostalih”. Odskoči, ne oklevaj! Inače će te smešne misli uznemiravati za vreme molitve. I nemoj samo da izbegavaš, nego i pobožno rasturaj takvo rđavo društvance, bacajući pred njih na sredinu pomisao na smrt i Poslednji sud. Bolje ti je da se pri tome poprskaš malo i slavoljubljem, samo da budeš uzročnik opšte koristi.
Licemerstvo je majka laži, a često i njen neposredni povod. Neki tvrde da licemerstvo nije ništa drugo do vežbanje u laži i tvorac laži, sa kojom je pomešano krivokletstvo, dostojno najteže kazne.
Onome koji je stekao strah Gospodnji, laž postaje tuđa, jer za nepodmitljivog sudiju ima svoju savest.
Kao i u svim strastima, tako i u laži vidimo različitu štetu: drukčiji je sud onome koji laže u strahu od muka, a drukčiji onome koji laže bez ikakve stvarne opasnosti. Jedan laže radi uveseljavanja, drugi – radi slastoljublja; jedan, da prisutnima priredi veselje, a drugi, da bližnjem splete mrežu i nanese zlo.
Vlasti progone laž pod pretnjom teških kazni, ali je mnogo suza potpuno uništava.
Ko laže, izgovara se često okolnostima, i ono što je propast za dušu smatra dobrim delom. Lažljiv čovek se izdaje za podražavaoca Raave (up. Is.Nav.2,1 i d.), i govori da sopstvenom propašću druge spasava.
Laž ćemo moći upotrebiti tek kada se potpuno budemo očistili od nje, premda ni tada ne bez straha Božijeg i ne bez krupnog razloga.
Malo dete ne zna za laž. Ne zna za nju ni duša koja više u sebi nema lukavstva.
Onaj koji se razveselio vinom, i protiv svoje volje u svemu govori istinu. I onaj koji se opio umilenjem, nije u stanju da slaže.

Dvanaesti stupanj: onaj koji se popeo, stekao je koren vrlina.

Sveti Jovan Lestvičnik

Крст

 

 Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34)

 

Царство

 Царство моје није од овога света (Јн 18,36)

 

 

Kakvi smo ljudi

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!

Meša Selimović

Зашто се данас људи толико пуно муче?

Зато што избегавају труд. Управо је овај комодитет заслужан за то што се човек разболи и што трпи. Све те олакшице учиниле су да свет у наше доба сиђе са ума. Ово мекуштво у данашње дане донело је собом многе болести. Раније кроз шта све људи нису пролазили, док не би узорали једну ораницу ! Какав је то био напор, али и како је сладак био тај хлеб ! У то време ни случајно не би могао да наиђеш на бачени комад хлеба ! Ако би и наишао на путу на понеки комадић, подизао би га и љубио. Они који су претрпели окупацију, и дан данас кад спазе комад хлеба, остављају га у страну, док га остали бацају; не разумеју његову вредност. Данас се хлеб баца у ђубре, човек га не цени. Ма већина њих не зна да каже ни једно “слава Богу” за благослове које добијају. Данас се живот одвија по принципу “лако ћемо”.

Старац Пајсије  Светогорац

О томе да Црква треба да се бави политиком

Неки од оних који критикују Цркву сматрају да Црква треба да се бави духовним стварима, а не треба да се бави државним питањима?

- Они који говоре да Црква треба да се бави само оностраним, метафизичким питањима најчешће су круте и геометријски мислеће индивидуе. То су једнодимензионални тоталитаристи и апсолутисти, који парадоксално поступају супротно самом начелу за које су се определили, а то је плурализам и слободе мишљења и веровања. Они би да буду власници истине и живота! Питање је где почиње духовност, а где почиње политика? Живот се не може вештачки поделити на световни и сакрални. Један је и јединствен човек и када иде у цркву и кад је активан у друштву. Као да су верници неки марсовци који говоре неким другим језиком неке друге планете.

Владика Порфирије

Bez nužde ne treba drugome otkrivati srce svoje

Bez nužde ne treba drugome otkrivati srce svoje.

Među hiljadu moguće je naći samo jednoga koji bi sačuvao tvoju tajnu.
Kada je mi sami ne čuvamo u sebi, kako se možemo nadati da će je sačuvati drugi.
Sa čovekom duševnim, treba govoriti o stvarima ljudskim, a sa čovekom koji ima razum duhovni, treba govoriti o stvarima nebeskim.

Ljudi ispunjeni duhovnom mudrošću, rasuđuju o duhu nekog čoveka shodno Svetome Pismu, gledajući jesu li njegove reči saobrazne volji Božijoj, i potom o njemu zaključuju.
Kada se desi da se nađeš među ljudima u svetu, o duhovnim stvarima ne treba govoriti, osobito ako kod njih ne primećuješ želju da te slušaju.

U tom slučaju, treba slediti učenje Svetog Dionisija Areopagita:

“Postavši sam božanstven od poznanja božanstvenih stvari, i u tajnosti uma svoga sakrivši svetinju od neosvećenog naroda, čuvaj je, jer – kako Pismo kaže – nije dobro pred svinje baciti čisti, svetoliki i skupoceni nakit duhovnog biserja.”

Treba držati na umu reč Gospodnju:

“Ne mećite bisera svoga pred svinje da ih ne izgaze nogama svojim i, vrativši se, ne rastrgnu vas” (Mt. 7, 6).
Zbog toga na sve načine treba da se trudiš da skrivaš u sebi riznicu darova Božijih.
U protivnom, izgubićeš ih i nećeš ih više naći.

A kada potreba iziskuje ili stvar dotle stigne, treba otvoreno delovati u slavu Božiju, shodno reči Božijoj:

“Ja proslavljam onoga koji je Mene proslavio” (1. Car. 2, 30), zato što se put već otvorio.

Sveti Serafim Sarovski